Među laicima, pa i praktičarima akupunkture, postoji uvreženo mišljenje da određene akupunkturne tačke imaju tačno određeni spektar funkcija.
Tako se smatra da Hegu (LI4) leči glavobolju i zubobolju, Weizhong (BL40) otklanja bol u lumbalnom delu, Xuehai pokreće krv, i slično.
I tako će učenici koji traže instant rešenja redovno zapitkivati svoje učitelje: “A koje tačke koristimo za tu i tu bolest?”
Na šta će dobrim učiteljima poći para na uši…ili će znati da se nasmeju i odgovore “Zavisi…od mnogo čega.”
*
Ovakav stav učenika svakako dolazi iz našeg linearnog razmišljanja, iz potrebe da postavimo znak jednakosti i da sa obe njegove strane imamo jasne i jednostavne pojmove, da osetimo da imamo situaciju pod kontrolom.
Ta i ta tačka koristi se u tom i tom slučaju.
Ako susretnemo taj sindrom ili tu bolest, treba ubosti te tačke.
Stvar postaje još zanimljivija ako znamo da nisu samo laici i praktičari ti koji ovako gledaju na akupunkturu. Udžbenici akupunkture u Kini i širom sveta napisani su po ovom modelu.
Ako imamo problema sa želucem – iglica u Zusanli i(li) Zhongwan, ili kombinacija tačaka koju nam udžbenik nudi (npr. Gongsun + Neiguan).
*
Da li je ovakva matematički protokolarna akupunktura besmislena?
Nije.
Nikako nije besmislena.
Zasnovana je na iskustvu mnogobrojnih praktičara tokom mnogo godina.
I ovakva praksa danas je standard i u Kini i na Zapadu.
I ona i takva kakva je daje rezultate.
Problem leži u tome što taksativno navođenje sindroma i bolesti koje određena tačka rešava, ili, obrnuto, nabrajanje tačaka koje treba koristiti da bi se rešio određeni poremećaj, predstavlja preuprošćenu i osiromašenu interpretaciju nečega što ima DALEKO VEĆI POTENCIJAL!
Biću otvoren.
Realnost našeg doba je da većina praktičara i u Kini i van nje prati školski naučene protokole.
Takozvani “zabodi iglicu i moli se da radi” sistem. 🙂
I često će to biti dovoljno da se odraditi posao!
Praktičar će za problem vezan za meridijan bešike zabosti iglice u tačke na meridijanu bešike i nekada će one dati rezultat.
Ali isto tako često neće odraditi posao!
Praktičar će uraditi sve kako je naučio, pokriti tačke na oštećenom meridijanu, dodati i posebne tačke za koje se smatra da rešavaju tačno taj problem, stimulisati iglice u cilju tonifikacije ili disperzije… ali nikakvu promenu neće postići. Ili će možda učiniti još gore (agravacija).
I u svim ovim slučajevima praktičar neće znati ni kako je došlo do poboljšanja, ni zašto nije došlo do poboljšanja, niti otkud je došlo do pogoršanja.
Jer je naučio/la da prati protokol, a ne da posmatra, razmišlja, povezuje, odbacuje, prilagođava, kreira.
Još manje da izučava klasike akupunkture i kineske medicine.
Poznajem nekoliko lekara zapadne medicine, koji su se nakon višegodišnjeg “izleta” u akupunkturu vratili na zapadnu medicinu. Razlog? Tamo se osećaju zaštićenim i bezbednim, nema glavobolje, sistem stoji iza njih sve dok ispunjavaju propisane protokole, pa makar se oni završili i kobno po pacijenta.
U kineskoj medicini stvari stoje drugačije. Sam si, nezaštićen, dijagnozu i tretman u velikoj meri sprovodiš subjektivno.
*
Da bih pojasnio kako to jedna tačka može istovremeno imati toliko različitih, pa i suprotnih funkcija, navešću primer jedne od najpoznatijih akupunkturnih tačaka – Hegu.
U udžbenicima akupunkture standardno su navedeni:
– funkcije koje ima tačka Hegu
– anatomska lokacija tačke
– dubina i smer ubadanja iglice na ovo mesto
I tu se sva priča završava.
Za sve preko toga morate sami naći učitelja.
Ono što vam u školama neće reći je da zavisno od toga šta tačkom Hegu želimo postići, možemo primeniti različite STIMULACIJE iglice, od kojih ću navesti neke:
1. TONIFIKACIJA – “pumpanje” Hegu-a, u vidu slanja blagih talasa. U ovom slučaju cilj nam je da se pacijenta zagrejemo i podignemo mu energiju.
2. SNAŽNA STIMULACIJA, ali ne preterana, gde pacijent vikne ‘joj-uh-uh’ i primiče ruku sebi da bi ublažio bol – cilj nam je da postignemo ubrzan rad srca i preznojavanje pacijenta, da bi se omogućilo eliminisanje patogena.
3. DISPERZIJA, stimulacija u obrnutom smeru – da se otkloni nešto čega ne treba da bude na meridijanu (npr. pomenuta glavobolja, ili zubobolja), ili da se “ohladi” meridijan debelog creva.
4. HARMONIZACIJA – primenjujemo je kada u datom trenutku nema simptoma, ili u slučaju kompleksnih oboljenja, u paru sa tačkom Taichong, na stopalima (odlična kombinacija).
5. POROĐAJ – stimuliše se u cilju da beba lakše izađe. Moj učitelj je u jednom slučaju prevremenog porođaja snažno stimulisao Hegu – sa ciljem da se mišićima prenese talas nadole, u paru sa tačkom Zusanli, koja je stimulisana disperzijom – sa ciljem da bude putokaz telu u kom smeru treba da ide Qi. Ovakva snažna stimulacija Hegu-a može se koristiti i u slučaju gubitka svesti, na sličan način kao tačka Renzhong, o kojoj sam ranije pisao. Ako je porođaj u terminu kada je planiran (ne značajno pre termina), Hegu i Zusanli zajedno mogu biti korišćene bez izrazito snažne stimulacije.
Kad smo već kod porođaja, da usput pomenemo nešto jako bitno – ulogu dijafragme u toku porođaja.
U “civilizovanom” svetu danas je standard da se porodilja postavi u horizontalan, ležeći položaj.
Ako izuzmemo dubljenje na glavi, ovo je verovatno najmanje idealan položaj za porođaj.
Em što se ne koristi pomoć zemljine teže, em što se ne omogućava dijafragmi da obavi svoju važnu ulogu POTISKIVANJA NADOLE.
Pokušajte sledeći put da obavite veliku nuždu ležeći na leđima.
(Nemojte!..ali..kapirate poentu..)
*
Anatomsko lociranje akupunkturnih tačaka je još jedan problematičan koncept u akupunkturi.
Udžbenici opisuju hirurški precizne anatomske lokacije tačaka i učenici/praktičari su u stalnoj presiji da ih zapamte.
Kako zapravo stoje stvari u vezi sa ovime…u nekom drugom postu…
Ono što bih želeo da vam prenesem u ovom postu je da poenta akupunkture nije koliko tačaka znamo precizno da lociramo na telu i koliko njihovih funkcija smo naučili napamet, nego pre da znamo NA KOJI NAČIN da koristimo one tačke koje su nam potrebne za rešavanje datog poremećaja. Pa makar one i ne bile akupunkturne tačke!
Drš’te se, nastavićemo……