Majstor Duan je bio moj najuticajniji učitelj. Preminuo je prošle nedelja, sa punih 107 godina.
Svi smo znali da će doći dan kada će nas napustiti. Pa ipak, ako je postojao čovek za kojeg sam mislio da će uvek biti tu, to je on.
On to jeste, kroz sve otrežnjujuće, urnebesne, bizarne trenutke sa njim, doživljene uglavnom u jednom stanu na periferiji Pekinga, koji je jednako služio kao ordinacija za prijem pacijenata, kao i svratište-boravište za sve one koji su dolazili po životne odgovore, besplatan obrok i smeštaj, ili samo partiju smejanja/plakanja. Ljudi su dolazili privučeni njegovim neverovatnim magnetizmom, odlazili, neki zadovoljni, neki ne, njemu sve to nije pravilo nikakvu razliku.
Kada sam prvi put došao do njegovog stana i spremao se da zakucam na vrata, iz stana se čuo duboki glas koji je nešto nekome pričao. Ja sam bio ubeđen da je u pitanju do daske pojačan televizor. Iznenadio sam se kada sam video da je to bio sam Duan Lao. Takvu je snagu i protočnost i u tim godinama imao njegov glas.
Lekcije koje sam od njega dobio nisu bile sadržane u rečima. Čak ni u delima. One su bile kao ponornica koja je tekla ispod svega toga, nevidljive golom, površnom oku.
Odgovarao je kratko i odsečno, pre nego što bi sagovornik i uspeo da završi pitanje. Tako je i borba trebalo da se završava – brzo, efikasno, bez ičeg suvišnog. A onda bi se raspričao o nečemu što je njemu zanimljivo i uvukao sve prisutne u priču, urnebesni smeh, podigao vas da sparingujete, plešete, pevate, odgovarate na neprijatna pitanja na koja nema dobrog odgovora, dok vas on besno gleda, šta god bi mu došlo u tom trenutku.
Umeo je odlično da proceni čoveka. Jednom je došao jedan čovek, predstavio se kao budistički monah, seo sa nama da ruča, majstor Duan je bio ljubazan, a onda mi u jednom trenutku rekao, tako da je i ovaj mogao da čuje: “Lažni monah. Došao je jer mu treba nešto od mene.” Čovek je završio ručak, pokupio se i otišao. Nakon toga sam iz potpuno drugog izvora (moja drugarica je bila njegov turistički vodič u Crnoj Gori :/ ) o tom “monahu” čuo razvratne priče.
Ali moja najveća lekcija, lekcija nad lekcijama, bila je boraviti u prisustvu čoveka koji je umeo istovremeno da postoji u više ravni. Bez trunke potrebe za mistifikovanjem, majstor Duan je živeo u nepravilnoj smeni akcije i mirnoće, agresivnosti i saosećajnosti, opuštenosti u smrtonosnim pokretima i detinjoj posvećenosti u najdosadnijim repetativnim radnjama. Pomešati stvari, otkačiti se, biti slobodan i lepršav, dok si duboko ukorenjen u zemlji – to je srž njegovog Wuji qigonga.
Kad bi ga pitali koliko godina ima, svaki put bi dao drugi odgovor. Nekad bi bacio neki broj, nekad bi rekao “Ko to zna, zna moja mama.”
Uvek je svaki slobodan trenutak koristio da trenira mozak. Ponavljao bi 10-ak rečenica na engleskom koje je znao napamet, ili me pitao neke nove reči, pažljivo ih zapisao na jednom od papirića na stolu sa najviše razbacanih stvari na svetu i ponavljao ih i taj i narednih dana. Ili bi se umirio, čitao o dejstvima biljaka ili odlomke iz Biblije (bio je posvećeni hrišćanin).
Gledajući ga kako se dobro kreće u svojim godinama prvi put sam istinski shvatio koliko je važno imati fizičku snagu u nogama. U poznim godinama džaba je ako ste sve drugo trenirali, noge su te koje će vas odvesti u duboku starost.
U vreme kada sam ga poznavao, jeo je nudle, pirinač, povrće, malo mesa, nije jeo velike količine, voleo je da dodaje zrelo sirće u hranu. Kada bi društvene prilike zahtevale, jeo je sve. Govorio je da je bitnije da čovek bude veseo, da se lepo poveže i zabavlja sa ljudima, nego da robuje nekom režimu ishrane.
Nikad nije insistirao na tome da ljudi vežbaju qigong, iako je na moje pitanje potvrdio da je qigong vrhunska disciplina. Kad sam ga pitao “Duan Lao, zašto ne pokazujete pacijentima qigong vežbe, nego im samo prepisujete biljke?”, odgovor je bio smežurana faca i “Ne može to njihov mozak da ukapira!”
Učenici su morali krv da propišaju da bi im pokazao neki pokret iz svog Wuji qigonga. Čak ni tada ne bi. Osim ako bi njemu samom u trenutku dunulo. A onda, kada smo organizovali seminar u Atini (njegov poslednji), zabrinuti kako će sve to proći sa nekim tako nepredvidljivim i van kontrole kao majstor Duan, on se pojavio i savršeno skladno izložio ceo sistem, pokret po pokret, uz detaljna objašnjenja, podešavanja i primene u borbi.
Pratio je političku situaciju i uvek bio upućen šta se u zemlji i svetu dešava.
Bio je čovek od integriteta. Novac i ugled su mu puno značili, bilo bi romantičarski pogrešno reći da nisu, ali integritet je bio valuta koju nije trampio ni za kakav novac ili ugled.
Cenio je svoju slobodu i nezavisnost više od svega. Na nekim od njegovih edukativnih putovanja u Južnoj Americi i Evropi nuđeni su mu blanko čekovi i uslovi kakve je hteo, samo da ostane u toj zemlji da radi tretmane. Ljudi sa univerziteta kineske medicine dolazili su da mu predaju počasnu titulu lekara kineske medicine, on ih je odbio i do kraja ostao bez formalnog obrazovanja u kineskoj medicini.
Imalo bi se još mnogo o njemu reći.
Imao bih sada svašta još i da pitam Duan Lao-a, što onda kada sam bio pored njega nisam znao da pitam. A upravo je on velikim delom zaslužan za to što danas umem da postavim bolja pitanja.
Bio je živi svedok vremena o kojima danas možemo samo da čitamo u knjigama i gledamo u filmovima. Mnogi su ga obožavali, bilo je i onih koji ga nisu voleli, ali ono što niko ne može poreći je da je bio jedan krajnje poseban čovek, čije će prisustvo odzvanjati u svima nama koji smo tokom njegovog, do vrha ispunjenog života, imali sreću da budemo uz njega..